Ponekad se umoriš...
Ponekad se umoriš od beskrajne ljubavi sa rokom trajanja,
od života koji se svodi na nisku sastavljenu od kajanja,
od nedoslednih ljubavnih izjava zbog kojih razum strada
i vremena provedenog u društvu poklonjenih lažnih nada.
Ponekad uzdah ispustiš, uz suzu koja ga niz obraz prati,
kada se prošlosti setiš, a ona ne može da se vrati,
dok se u tebi bezumno bore šta bi bilo, a šta jeste
i pitaš se kada si ne primetivši skrenuo sa svoje ceste.
Ponekad zoru dočekaš posle provedene noći bez imalo sna
i žališ što umesto u zagrljaju, samo ti je u mislima,
a srce te bez imalo samilosti u grudima sve jače steže,
jer postaješ svestan da te sa njom jedino prošlost veže.
